Banja Luka

Brankica Smiljanić bavi se blogovanjem i novinarstvom. Ima svoj blog koji se zove MediaBlog5+, piše za magazin Buka, a od nedavno piše i za Al Jazeera Balkans, uključena je u aktivizam mladih, članica je Cerebra, takođe voli da piše o društvenim temama i voli da promoviše medijsku pismenost, za koju smatra da je jako važna. Kako nam je rekla, odnedavno su predmeti medijske pismenosti uvedeni i na fakultetima. U nastavku teksta priča o temi bloga i kako to danas ona radi.

Kako si ti započela blog?

Započela sam blog tako što sam razmišljala da li da ga uopšte napravim ili ne. Poistovjećivala sam ga s modnim blogovima koji su bili prije i shvatala sam to kao nešto negativno, a onda sam pogledala i malo se sama raspitala, pročitala i shvatila sam. Blog možeš da napraviš kako god ti želiš i da bude šta god ti želiš.
Desila mi se situacija da sam poslala svoj tekst na Buka magazin i oni su mi rekli da je to u formi bloga i upitali su da li želim da pišem blogove i za njih. Odgovorila sam da želim i oni su napravili moj profil na njihovoj stranici i tako sam počela da pišem blogove za njih. Onda sam odlučila: ako ja mogu da pišem kod njih, mogu da imam i svoj blog – kad pišete za nekog drugog vi morate čekati odobrenje da vam taj tekst prođe, a to zna nekada potrajati dan ili dva. Željela sam da pišem teme koje su aktuelne sada, dok se dešavaju, i onda sam shvatila da je najbolje da imam svoj blog i tu mogu pisati u svakom trenutku kako god ja hoću.

Da li nam možeš reći nešto o samim počecima bloga, da li je bilo nekih poteškoća?

Ja sam na početku napravila WordPress blog na toj platformi i poteškoća na početku je bila što nisam znala koristiti WordPress i nisam razumjela kako to funkcioniše. Međutim, prije toga sam radila na jednom portalu gdje se upotrebljavao WordPress. Imala sam sreće da mi je jedna djevojka objasnila sve što je trebalo da znam i potrebno da radim svoj posao. Kada sam počela raditi na svom blogu, poteškoća je bila što nisam znala kako da ga otvorim, da uradim sve ono što je potrebno… To je bila jedna, a druga poteškoća je bila što sam zazirala od toga da pišem blogove. Oduvijek sam se vodila sljedećim – „Ja ću biti novinarka“, „Novinarstvo je moj poziv“, „Ja ne smatram da je blog nešto bitno, dobro“, a moja kočnica je bila predrasuda prema blogu. Nekoliko mjeseci sam držala blog bez napisanog teksta, jer sam razmišljala da uopšte ne želim da to pišem i radim. Kada sam dobila podstrek na Buka magazinu da to stvarno znam i da ja to mogu i da to ide svojim tokom, onda sam rekla sebi – pa počni, piši. Nakon toga nisam imala poteškoća, čak štaviše, sve je nekako krenulo da ide uzlaznom putanjom.

Da li misliš da su danas blogovi jedna bolja platforma za edukovanje od nekih portala?

Prije sat vremena sam baš pričala s urednikom i rekao mi je da su to sastavi koji su na slobodnu temu i da to može pisati i raditi svako. Ja se slažem s tim u dijelu da danas zaista postoji dosta blogova, međutim, ne bih se u potpunosti saglasila s tom tezom jer zaista ima izuzetno kvalitetnih ljudi koji pišu blogove. Mislim da blogovi bolje mogu da prikažu neke stvari, jednostavnije nego portali i tekstovi.
Ako uzmemo u obzir novinarstvo, to su faktografski tekstovi, analitički, s dosta nepoznatih riječi građanima. Mnogi sagovornici pričaju „na svoj način“, ako pričate s pravnikom ili doktorom on će pričati „na svoj način“ i taj će govor ljudi teško shvatiti. A mi, kada pišemo blogove, mi tako jednostavno napišemo da ljudi misle da to svako može da napiše, a to nije istina, jer ako gledamo kvalitetne blogove i one koji nisu kvalitetni tu se vidi razlika. Jednostavan je način kako neko napiše, ali nije jednostavna tema koju ti uzmeš i nije jednostavno na način na koji ti tu temu obradiš.

Koje teme obrađuješ na svome blogu?

Mi znamo da mi, blogeri, jesmo i urednici i cijela redakcija u jednoj osobi. Mi moramo znati i temu i da lektorišemo tekst i da napišemo sve i da vidimo kako ćemo doći do tih tema. Jedan od tekstova koji je na mome blogu ove godine bio najčitaniji, bio je na temu kako doći do nove teme za pisanje tekstova. Mnogi su me pitali kako dolazim do teme. Ja sada razmišljam; nevjerovatno mi je da neko ne može da dođe do teme, jer teme su svuda oko nas. Ako čitaš portale, ako si okružen ljudima, doći ćeš uvijek do teme i osobe i načina na koji ćeš obraditi tu temu, bitno je da ti imaš taj osjećaj.
Prve teme su mi bile o društvenim mrežama, jer ih ja nisam imala. Bila sam osoba koja je bila bez društvenih mreža godinama, sigurno deceniju. Onda sam počela pisati o tome, jer mi je bilo fascinantno kako to sve ide. Moj prvi tekst za Buka magazin je bio „Zašto nemam Fejsbuk“. Sada pišem teme koje su svakodnevne, koje su na dnevnoj osnovni, jer ono što se sada dešava ja to nekako objasnim i kažem na svoj način.

Šta bi poručila mladima?

Ne odustajte, pišite, radite, vjerujte u sebe. Nemojte odustajati odmah na početku, ako vam neko kaže da nije dobro. Sami čitajte, edukujte se i idite na radionice, družite se s drugim mladima.

Autor: Slaven Petković